Марио Шунтић - Један стари занат

,,Један стари занат”

        Некада давно,људи су се углавном бавили занатством.Било је прегршт (пуно) занатских радионица у којима су се правили различити производи.Правила се одећа,обућа,опанци,накит,ковало се гвожђе и још много тога.Мени најзанимљивији и најслађи старински занат који је полако нестао у ово модерно доба  је бомбонџија.

  

        Овај занат јесте сладак,али је изузетно тежак.Зато што мајстор или бомбонџија преко својих руку пребаци неколико стотина килограма масе за бомбоне и ратлуке.Једна радионица је имала простор опремљен са пуно : модли,калупа,мешалица,сецкалица.На зидовима су углавном били налепљени рецепти по којима су се правиле бомбоне.Те рецепте би мајстори љубоморно чували од очију других,јер баш они су по својим тајним рецептима били најбољи.Правиле су се бомбоне различитих облика,величина,боја и укуса у које су се додавали различити екстрати чоколаде,ваниле и воћа.Тако шарене и мирисне мамиле су децу и одрасле.У истој радњи су се бомбоне и продавале.Али,оно што је занимљиво за то прошло време,јесте да су своје производе : бомбоне,шећерне табле,ратлук и карамеле стављали у корпе и када су вашари и пијачни дани на тај начин би продавали.Најбољи купци тада била су деца која су им се радовала.

    Ново време у коме живимо,потиснуло је многе старинске занате,а неки од њих су нажалост изумрли и данас се само спомињу.

Линк до интерактивне слике :  (ThingLink) / http://www.thinglink.com/scene/567762289608884225

 ,,Вереници”,  Данило Киш –  приказ

Теодора Павловић 6/2

Данило Киш и његова збирка ,,Рани  јади” воде нас у свет пишчевог детињства, одрастања. Дружили смо се са његовим псом Дингом који је у нама пробудио блиска и топла осећања,  често обојена тугом. Сада, у 6. разреду,  дружимо се са његовим вршњацима и сазнајемо о  његовој првој љубави. Догађају се неке нове, важне ствари које у детињство доносе тежину на сасвим другачији начин.

Сазнајемо од господина Хермана и Андреасовог оца да је  дечак постао прави мангуп и да се тајно виђа са Јулијом Сабо.

,,Маните, постао је велики мангуп.”

,,Е, мој господине”, рече  сељак, ,,он ће ускоро почети да трчи за  сукњама  девојчицама”.

,,Он је, молим вас, пре неки дан учинио нешто тако да вам од срамоте  не бих смео рећи”.

Као и све друго, важно почело је игром ,,жмурке”. Крили су се у паровима. Андреас и  Јулија су се затекли у појати у слами. Он обећава да ће написати писмо и дати  Јулији  у школи (књига из веронауке). Да их не би открили, Јулија прва излази... Ту већ наслућујемо нешто посебно и лепо, али забрањено.

Други круг игре им је донео први пољубац, а за пољубац је најважније да је први и да је наша тајна, а некако се види да смо га доживели. Фаркаш их је открио видећи њихова збуњена лица. Анди је Фаркашу ударио шамар и решио је да побегне од куће. Страх у деци буди решеност да избегну казну, а онда је бег једино могуће решење.  До мрака се крио на обали реке. Помишљао је да бежи у Сан  Франциско или у Црну Гору. Његова сестра Ана га је молила да се врати кући јер се мајка много насекирала. Одатле, где је био Андреас, деца се враћају због мама, или због топлине и сигурности коју само оне могу да пруже.

Док је слушао разговор свог оца и господина Хермана, чинило му се да ће умрети од срамоте и жалости.

,,Па  он  је  Јулијин  вереник”. То је једно чудно, помешано осећање које сви понекад осетимо.

Приповетка је занимљива јер има много обрта и дијалога из којих сазнајемо о скривеним осећањима Андреаса и Јулије. Везује их и школа и дечије игре које им дају могућности да сами открију своју тајну. Пољубац их је обележио и открио, други су их прогласили вереницима. Неки су се и шалили, а они су се због тога стидели и крили од старијих.

Лепа прича о дружењу дечака и девојчица, о првим симпатијама, првом пољупцу, свету одраслих и сталним сукобима.

Теодора је вешто приказала занесеност Кишовим светом детињства – нагласила је најважније тачке у делу и своје размишљање о њему. 

,,Вереници”,  Данило Киш – приказ

Катарина Петровић 6/2

         У овом књижевном делу писац говори о ђачкој, дечијој љубави. Писац разрађује тему тако што уводи мотиве храбрости, љубави и доброте. Говори о ономе што се дешава  од првог погледа до пољупца, а и после њега.

             Главни јунак је дечак који се заљубио у Јулију, девојчицу из комшилука. Он је добар, храбар, заљубљен и одлучан. Јулија је добродушна, нежна и заљубљена, а дечаков отац је строг и озбиљан. Приповедање је занимљиво и стално прати диживљаје наших јунака који негде између два света, дечијег и света одраслих.

           У причи налазим посебне детаље, који су ми се јако свидели. Највише ми се свидело када је дечак хтео да изненади Јулију и рекао јој да очекује писмо од њега. Када га је она питала шта ће бити у том писму, рекао јој је:,,Сачекај и видећеш!“.То ми се свидело јер ју је држао у неизвесности све  до последњег тренутка.

           Он је био спреман да уради све због Јулије јер је био лудо заљубљен. На крају се десио и први пољубац. Касније, када је његов отац то сазнао, било га је срамота и кајао се због тога.

            Када некога лудо волимо, немамо времена да размишљамо, а требало би да будемо обазриви да се после не бисмо кајали.

Катарина је дечијом храброшћу изабрала аспект дела о ком ће говорити.  Страх од грешака због заљубљености је дубоко људска ствар, а Катарина нам је понудила решење за њу тумачећи „Веренике“.

У дечијем свету многе се тајне крију - Катарина Петровић

             Деца су народ посебан.Чаробна су и увек маштају.Свако дете воли да мачта и да сања.

            Дечији снови углавном су о нечем нестварном и лепом. Свако од нас, деце, барем један пут сања да јаше зебре или слонове, да лети на прелепом пегазу и да иде у чудесни свет слаткиша.

            Увек маштамо и сањамо о нечему лепом и бајном и тако залутамо и чудесан свет бајки и снова. У том свету дрвеће је шарено, на њему расту бонбоне и лизалице, из земље од шећерне вуне расту плишане животињице и мали јастуци.Свако дете би волело да оде тамо.

            Понекад деца сањају ружне снове, они се зову кошмари. Чим се пробудимо, кажемо: „ То је био само ружан сан“. Касније размишљамо о нечему лепом, како би смо скренули мисли са тога.Сви воле да сањају лепе снове, па тако и деца али понекад сањамо веома чудно и необично. Свако дете има своју тајну и стално размишља о њој. Од ње прави нешто посебно, преувеличава је, додаје посебне детаље и тако од ње направи чудесан свет какав он пожели.

            Свако дете воли да машта и сања и требало би да уживамо у нашем чаробном детињству.

Moj дека је био трешња - Марко Живановић -

Шљива - Катарина Миљковић

У свом цвату, у пролеће шљива показује своје лепо лице. Она је разнобојна и весела, воли да се дружи са птицама. Увек се смеје чак и кад је снег јер никад није сама, увек је неко ту крај ње. О њој се пише у четири годишња доба. Расте кроз промене.

У лирском делу се све ово описује помоћу стилских фигура, мелодије и риме. Мотиви у овој песми су зрелост, мењање кроз годишња доба. Крошња пуна и богата шљивиним плодовима, сазрева у августу. Шљива осећа прво мучење и умор, а након лета кад јој опадне плод осећа олакшање и слободу.

Да би се све то сложило ту је рима и мелодија. Рима је у овом лирском делу укрштена. Строфа има три, а стихова има четрнаест у целој песми.

Стилске фигуре које се појављују су поређење и епитет. У првој строфи овог лирског дела налази се поређење „криве се стабла ко во сред вуче“. Овом стилском фигуром показујемо колико се криве стабла. Тим боље објашњавамо шта смо хтели да кажемо. Друго поређење је „ко да је побегла из загушљиве неке одаје“. Значење ове стилске фигуре је да нам покаже колико је то стварно тешко. Епитет у овој песми је „крошња тешка и пуна“. Ова стилска фигура нам показује да је она јако „тешка“ са свим тим плодовима. 

У овој песми лирски субјекат жели да нам покаже његов живот тако што ће себе ставити у улогу шљиве. Своје целине у животу представља као годишња доба. Његов живот се мења баш као и раст шљиве кроз промене.

Плава звезда - Теодора Павловић

Поводом  песме  ,,Плава  звезда” 

 

      Плава  звезда  је  лирска  песма  у  којој  песник  говори  о  својим  осећањима  и осећањима  свих  нас  везаним  за  снове  и  маштање. Чудесна  плава  звезда  постоји  у  животу  сваког  човека  и  свако  има  своју  звезду  коју  мора  сам  пронаћи.

       Звезда  прдставља  нешто  чисто, добро, драгоцено, све  оно  што  се  воли  и  о  чему  се сања. Она  је  симбол  онога  за  чим  чезнемо, неостварених  жеља  и  снова. Присутна  је и  у  сновима  и  на  јави, али  се  може  видети  и  чути  само  кад  жмуриш  и  кад заспиш, зато  што  се  о  њој  само  сања. Снови  су  чудесни  и  у  њима  је  све могуће,песма  почиње  као  бајка. Треба  сањати  и  у  сновима  тражити  своју звезду. Живот  је  испуњен  изазовима, а  снови  и  идеали  дају  снагу  човеку  да  се  бори за  бољи  живот. Она  сигурно  постоји  негде  далеко, међу  другим  плавим  звездама  и чека  да  је  неко  пронађе.

       Плава  звезда  је  симбол  снова  и  маште, наде  и  жеље  да  се  оствари  нека  идеја  у будућности. Песник  је  слика  као  тајну  и  велику  загонетку. Ми  ћемо  открити  њено право  значење .То  ће  бити  једног  дана  кад  откријемо  шта  желимо  и  којим  путем ћемо  ићи.

 

Чудесна справа - Катарина Крстић

Тема приче ,,Чудесна справа " је страхопоштовање према сату. Један од споредних мотива је млин (место на ком се причају приче, место где се спаја свет приче са реалним светом) у ком се описује како деда и унук одлазе у млин и остају до касно да би гледали звезде. Преко динамичког мотива страха, описује се колико се деда плашио справа, а преко статичког мотива сата, описују се све справе којих се деда плашио.     

   Деда није дирао сат. За њега је то било нешто као светиња, док му унук није показао шта је, у ствари сат и како се користи. Он је толико поштовао тај сат, чак је рекао и да је живо биће поистоветивши га са срцем свога пријатеља.
    У причи има дотса елемената нарације, а сусрећемо се и са бројним дијалозима. Главни јунак у причи је деда. Он је плашљив јер се плашио разних справа и брижан јер је бринуо о Петраковом сату као да му је то нешто најважније у животу. Главна особина дечака Баје, такође једног од јунака, је радозналост јер је стално желео да навија сат. Стилска функција поређења ,,као очи у глави" је да појасни колико је деда бринуо о сату.
    Када имамо неки проблем, не треба бежати од њега, већ му се треба супротставити.